Drugi i ja, ja i drugi

Jedan nedavni komentar na fb ( mali i gotovo neprimetan) doveo me je do važnog uvida, koji sam od tada potvrdila više puta.  Naime ljudi koji su nama učinili detinjstvo ( ili neki drugi period života) teškim ili ga obeležili na neki drugi negativan način, nekim drugim ljudima mogli su biti svetiljka u najmračnijem tunelu, odnosno za njih su bili ruka spasa. Dešava se i obrnuto, naravno. Neko ko je za mene bio najzanimljiviji i najsvetliji muški lik u detinjstvu, svojoj ćerki je ostao u nekim ružnim sećanjima. Primeri nisu važni, suviše su lični, ali ima ih bezbroj u životima svih nas.

Šta nam to govori? Mnogo toga. Između ostalog, da je naše viđenje neke osobe neraskidivo povezano sa ličnim iskustvima koja imamo sa tom osobom, dakle potpuno smo pristrasni i subjektivni kada kažemo da je neko ,,bezobziran,, ,,sebičan,, ,, lenj,, ili bilo šta drugo. Pri tom su ta iskustva nešto što smo mi sami ( na nivou duše) izabrali za sebe, kako bismo savladali određene lekcije i stekli neke spoznaje, a osoba koja nam na fizičkom planu omogućava da ih steknemo na to se odlučila iz ljubavi, a ne iz želje za osvetom. Naravno, dok smo ovde, teško nam je da to uvidimo i shvatimo, ali ovakav način razmišljanja može da nam pomogne da se ne zaglavimo u osećanjima mržnje i prezira prema drugima. Vrlo često se radi o najbližim ljudima, roditeljima ili deci što ovaj zadatak ( prihvatanja ) čini još značajnijim, ali i težim. Mnogi od nas se, naime, u svojim pedesetim godinama drže slike koju su o svojim roditeljima formirali u ranom detinjstvu i nikada ne uspevaju da ih sagledaju kao ljude sa svojim nedostacima i vrlinama, niti kao duše koje su takođe imale svoja zaduženja i iskušenja.

Sve to su naravno programi, čijim čišćenjem se oslobađamo ne samo mi, već i naši roditelji. Pri tom je vrlo značajno da uvidimo da ne znamo baš ništa ni o iskustvima koja smo sami za sebe odabrali, a naročito ne o iskustvima koja su odabrali drugi ljudi, ali i da smo bez obzira na to spremni da nekoga definišemo kao ,,lošu majku,, ili ,,lošeg oca,, zalepivši im tu etiketu zauvek. Čini mi se da je mnogo bolje za nas same da se pomirimo sa svojim iskustvima kakva god da su bila i kakva god jesu sada, da ih prihvatimo i takođe shvatimo da su u pitanju programi, te da je savršeno beskorisno da ih vučemo sa sobom. Dovoljno je da im kažemo ,,hvala ti,, i ,,volim te,, ( beskrajno mnogo puta) i ostavimo ih u prošlosti, odnosno da ih predamo Bogu, jer ona su imala svoju ulogu u nekom trenutku našeg života i više je nemaju, osim ako ih mi ne izvadimo iz džaka svaki put kad poželimo da opravdamo neki svoj postupak u sadašnjosti.

Kada prihvatimo činjenicu da ne znamo mnogo o svojim izborima, biće nam mnogo lakše da prestanemo da osuđujemo druge i dopustimo im slobodu da biraju, pa makar to bilo i pogrešno, po našem mišljenju. To osuđivanje i okrivljavanje drugih je vrlo jak program koje čovečanstvo deli, možda je jedan od koraka koji vode ka brisanju ovog programa, razumevanje da nema drugih, da je sve jedna svest i da smo mi istovremeno ta svest i njen delić.

Suzana V.